Prijavi se!

Na tvoje datume mi te častimo duplom količinom slatkiša koje kupiš kod nas na štandovima!

Moji važni datumi

Odaberi najviše tri različita datuma!

Popust se koristi samo na odabrane datume!

Popust se ne moze iskoristiti ako su izabrani danasnji ili sutrasnji datumi!

Blog

Slatkisi

Zanimljivosti

Akcije

3 pobedničke priče sa konkursa Lagune i Candy Universe-a


2015-04-23 18:21:09



Još jednom, želimo svima da vam se zahvalimo na učešću i deljenju svojih veselih i tužnih priča sa ljubavlju kao tematikom. :)

U nastavku ćete pronaći tri pobedničke priče koje ćemo nagraditi Laguninim knjigama, Candy Universe slatkišima i dr Colić maskama za lice.  


Prvo mesto -  Jovana Bajagić
 

Pokraj mene u autobusu precizno podšišan starčić. Uredan. Opeglan. Svečano obučen, sa maramicom koja viri iz desnog džepa pod reverom i buketom cveća u ruci. Starovremski upakovano, skromno, dostojanstveno i džentlmenski. Mirno, gotovo pomirljivo je gledao kroz prozor. Pomislila sam - sada će joj odneti cveće. Danas im je pedesetogodišnjica braka. Ili joj svakog dana nosi cveće. Pa će im se u krila sjatiti gomile unučića. Na bakinu Reform tortu sa duplom merom čokoladnog fila, bez oraha, deca uglavnom ne vole orahe, na domaći sok od kajsija i punu činiju gumenih bombona. Gledaće spokojno stare fotografije. Baka i deka pričaće im šta su to radne akcije i kako se volelo za vreme logorovanja u Ohridu. U bezbrižnim snopovima leta. Kako je voleo u prozi, poeziji i vojničkim pismima. Kako su se ljubili pod čempresom će možda prećutati. To su stvari koje ne pričaju ni mame ni tate. Sve naše mame i tate samo su se držale za ruke oduvek i zauvek. I oćutaće kako su onomad prodali neprocenjivu šivaću mašinu, famoznu Signericu, da bi njih mogli da vode na letovanje u Kotor, i kako su bežali iz logora. Onda će ga ona krišom štipnuti za kaldrmasti obraz i pitati da li se seća, zvona su radosno tukla na dan njihovog venčanja. I sada ih čuje.Ta zvona kako tuku. I priviće mu se na uzdarje.
Sve mi je to prošlo kroz glavu. Verovatno sam se nesvesno nasmešila, jer mi je on, okrenut u sebe takodje uputio blagi smešak. I sišao je umorno kod Starog groblja. Jedino je, izgleda bilo tačno da će joj sada odneti cveće. Ne znam gde će otići kasnije i da li su stigli da izrode sinove i kćeri koji bi im unuke podarili. Ali sam sigurna da je život potpuno nemoćan i bled nad počivajućim ljubavima. Onim duboko zakopanim. Onim koje smo i u sebe pokopali pa iznova niču. I svuda se u autobusu potom prolio miris poljskog cveća.
 
To je jedna od najtiših slika koju sam videla usred gužve i buke. Skoro nemi film. I dirnulo me je do besmisla... To kako jedno može biti sasvim drugo, a sve je ljubav. To kako mi umemo lepo voleti čak i one kojih nema. Njih, izgleda, ponajviše. Šta bismo tek divno mogli jedni sa drugima ovako puni života, a tako se lako odričemo davanja šansi ljudima. Najviše onima koji su prema nama najbolji. Tako smo pogrešni postali. Biramo ništa naspram svega. Ili možda možemo i sebi dati još neku šansu?


 

Drugo mesto - Mirjana Deak

 

 

Bela sam. Među svim onim šarenim, cvetnim, zelenim, plavim, crvenim, ja sam jedina bela. 

 

 

Znam da me najviše voli. Ne jednom je rekao da voli moju tananost i elegantno izvijeno mesto našeg dodira.
Čvrsta sam, ali i nežna - baš kao i njegove ruke kojima me uzima.
 
Ne znam koliko sam stara. Stigla sam iz ruševina susedne carevine, kao poklon kući. Bila sam svačija dok on nije svakodnevnim posezanjem za mnom stavio žig svojine na mene. Često se selio, a i ja sa njim.  Samo sam prvi put bila potresena, uzbuđena, strahujući za svoje buduće mesto, plašeći se da novi okviri neće podrazumevati i mene u slici. Nekako je učinio da uprkos svim promenama, glavni tok rituala ostane isti. Mojoj jednostavnosti  to sasvim odgovara. 
 
Predodređena za nemanje želja, začudila sam se kad sam shvatila da sam uz njega zavolela kafu. Onako, kako je on sprema. A još više, način na koji je pije. Ljubavnički pažljivo. A onda sve češće čaj. Po izboru čaja znam u kakvom je raspoloženju. U kakvom zdravlju. Kamilica, nana, kantarion, šipak, kopriva... Matičnjak uvek kada su mu ruke drhtave. Džindžer kada su nepotrebno vruće ili hladne. Po usnama koje me dodiruju osećam u njemu stepen vatre. Ili hladnoće. 
 
Zajedno čitamo knjige. Volim tu našu osamu više od svega. Knjiga, On i ja smo uglovi nekakvog Bermudskog Trougla u kojem nestajemo iz Sada i Ovde i pojavljujemo se u Tamo i Onda.. 
 
Slušam  ga dok razgovara telefonom, lagano i nesvesno mi milujući obode, kao da traži sledeću reč u sledećoj tački mog kruga, zastajkujući oprezno kod onog okrznutog dela koji ne znam kako sam preživela. Čak se i ne sećam kad se to desilo. Verovatno jednog od onih prokletih dana koji moraju nešto da upropaste, eto jednostavno moraju, pa ako baš i nema nečeg velikog za upropastiti, neka to bude obod omiljene šolje. 


 

 

Treće mesto - Ljiljana Radivojević
Kad sam se pre desetak godina doselila u novi stan, na istom spratu je stanovala bakica sa pudlom koju ste, nekoliko puta dnevno, mogli videti u setnji. Deca joj odrasla, imaju svoje porodice, obaveze, češće su se javljali telefonom nego dolazili.
Mozda je bakica bila usamljena, ali se to nije primećivalo. U prolazu sam uvek čula da priča sa kucom. Ja sam, uglavnom, bila u žurbi, radila, "jurcala" i retko bih, "na brzaka", popričala sa bakom. Usput, iz kurtoazije, pomazila bih kucu i nastavila svojim putem.
Posle nekog vremena, kasno uveče, čujem gužvu u hodniku, neke glasove, vrata se otvaraju i zatvaraju... Pogledam - kad lekar hitne pomoci sa osobljem. Već na nosilima iznose baku. Uzbuđeni sinovi, izgubljeni, pričaju joj da ne brine, ubeđuju je da mora malo odležati u bolnici...
Pored sve gužve, neopisiv je momenat kada sam pogledala u izbezumljenu kucu, na koju niko nije obraćao pažnju. Ona je gledala u mene, kao da je videla nekog najrođenijeg. Pritrčala mi je, sinovi su govorili "Šta sa kučetom?", ali ona ih nije ni primećivala. Stala je na prag mojih vrata i gledala u mene nekim molećivim pogledom. Taj trenutak nikada neću zaboraviti. Pa, ona mene voli?!  Samo sam rekla "Ne brinite, ona će kod mene!" Čula sam samo "Oh, hvala!"

 

Necu pisati o ishodu bakinog lečenja jer je tužno.
Sad sam i ja penzioner, svakog dana šetamo kuca i ja, a u stan, na istom spratu, se doselila mlada, užurbana devojka, koja me, verovatno, čudno gleda dok pričam sa kucom.

Izvori fotografija: 
deviantart.com, pinterest.com, huffingtonpost.com